VIRTUELNA IMA VOZI BMW I4 M50
medium
bottom-left
Ovih dana, tehnologija se više ne kortisti samo za specijalne filmske efekte, već i za stvaranje neverovatno životnih kompjuterski generisanih ljudi – poput Ime.
Umetnik koji stvara remek-dela od stakla, Keniči Sasakava, rođen je 1981. godine u prefekturi Kanagava, delu Šire tokijske oblasti. Diplomirao je na Univerzitetu umetnosti Tama, gde je studirao na odeljenju za keramiku, staklo i metal i specijalizovao se za staklo. Posle postdiplomskih studija na istom univerzitetu, bio je šegrt u radionici Utacujama u Kanazavi (Kanazawa Utatsuyama Kogei Kobo), specijalizovanoj za rukotvorine. Trenutno radi u japanskom gradu Kjotu.
Ova neuobičajena ekskurzija kroz Japan vodi Imu od Kjota do Nare, grada lociranog na sat vožnje prema jugu. Njeno odredište: studio umetnika i majstora za staklo Keničija Sasakave. Ali ko je tačno Ima – i zašto se to istinska inovacija dešava u modelu BMW i4 M50?
Odgovor se sastoji od tri slova: CGI (skraćenica za Computer Generated Imagery). Ova skraćenica se odnosi na slike generisane 3D kompjuterskom grafikom za upotrebu u filmskoj produkciji. Ovih dana, tehnologija se više ne kortisti samo za specijalne filmske efekte, već i za stvaranje neverovatno životnih kompjuterski generisanih ljudi – poput Ime. Japanska virtuelna manekenka se odavno proslavila u svetu mode.
Kreativni um koji stoji iza ove kompjuterski generisane influenserke jeste kompanija Aww, specijalizovana za virtuelne ljude. Ima je otvorila sopstveni Instagram nalog 2018. godine kako bi mogla da reklamira raznovrsne brendove. Ona ujedno koristi taj medij kako bi delila svoje putovanje kako u Japanu, tako i u čitavom svetu. Kada priča svoju priču, Ima isto misli i oseća kao njene koleginice iz stvarnog života.
Farba modela BMW i4 stvara vizuelno uzbuđenje, dok pogon bez emisija vožnju pretvara u održivo zadovoljstvo. Međutim, boja i održiva proizvodnja takođe su prepoznatljivi elementi staklenih dela nastalih u studiju Keničija Sasakave.
Sasakavina staklena dela imaju divnu nijansu plavičastosive boje. On koristi reciklirano staklo starih fluorescentnih lampi i dodaje nikl, kobalt, bakar, i druge elemente kako bi stvarao jedinstveni koloritet. Druge osobenosti obuhvataju sićušne mehure koji nastaju tokom procesa proizvodnje. Tanko staklo podseća na svetlost u kišnom danu i kombinuje jedinstveni osećaj individualnosti sa funkcionalnom lepotom svakodnevnog predmeta.
„Oduvek me je zanimao dizajn proizvoda. Drago mi je da moje staklene tvorevine mogu da se koriste kao funkcionalni svakodnevni predmeti i budu deo života ljudi“, objašnjava Sasakava. Staklo je materijal koji se više ne može vratiti u svoje prvobitno stanje kad se jednom polomi – i to mu daje nepovratnu lepotu. „U svom prirodnom stanju, ono je providno i efekt se menja zavisno od svetlosti, načina na koji se koristi, i stvari koje se u njega stavljaju. Ali predmeti od stakla nisu samo korisni, oni ujedno utiču na srca i duše ljudi koji ih koriste.“
Umetnik veruje da taj materijal sadrži duhovnu dubinu – i da ima svoju misiju: „Proizvodnja i oblikovanje stakla daje ljudski dodir nečemu što je u svom prirodnom stanju samo sirovina. Zbog toga želim da prenesem svoj rad na druge ljude, kako bi oni mogli da ga koriste kao deo svog svakodnevnog života. Ja želim da ljudi postanu svesni prisustva stakla u svom životu. Ljudi ceremonijalno brišu sto pre nego popiju vodu iz sveže oprane čaše, na primer, ili uživaju u vremenu koje provode razmišljajući o tome koju hranu da posluže na pladnju. Nadam se da će moja staklena dela pomoći ljudima da obraćaju više pažnje na te trenutke uživanja u svom svakodnevnom životu.“
Kako Ima doživljava rad iz studija? „Za vreme postupka proizvodnje najviše me je zadivio način na koji se koriste svojstva recikliranog stakla. Mislim da ostavljanje prirodnih mehurića kao strukturnog elementa pojačava umetnički aspekt stakla i naglašava kako to nije veštački proizvod.“
Ima je i sama zainteresovana za kreativne procese i posebno je oduševljena modom. Za nju je priroda izvor kako ideja, tako i nadahnuća: „Mene zanimaju ekološka pitanja, i jednom sam napravila haljinu od smeća prikupljenog iz mora. Tako sam naučila da postoji mnogo različitih vlakana i tehnika pletenja. Generalno, biram samo tkanine koje su mi poznate. Sada sam naučila da postoji mnogo različitih načina da se stvore nove šare, posebno ako ste voljni da eksperimentišete sa materijalima koji vam nisu poznati.“
Sasakava i Ima su se zaputili zajedno u posetu mesta u istorijskom gradu gde umetnik za staklo pronalazi inspiraciju. „CoFuFun“ je građevinski kompleks ispred stanice Tenri u južnoj Nari, kojom upravlja železnička kompanija Kintecu. Uprkos futurističkom izgledu, arhitektura kompleksa bila je inspirisana drevnim grobnicama – jednim od Narinih simbola i orijentira – i stoga izgleda veoma poznato ljudima koji tamo žive. U oblasti Tenri, postoji više tih starih japanskih grobova, poznatih kao „kofun“. Oni su jedinstveni i prepoznatljivi, a opet su sastavni deo svakodnevnog života u gradu.
Ime kompleksa, CoFuFun, kombinuje glavni element dizajna, kofun, sa kolokvijalnim japanskim izrazima: „fufun“ se odnosi na veselo, nesvesno pevušenje – namena dizajna kompleksa jeste da stvori prijatnu atmosferu za druženje u kojoj svako može da se opusti.
Sa dizajnom Okija Sata iz dizajnerskog studija nendo, višenamenski kompleks na nekoliko nivoa nudi pozornicu na otvorenom, trambulinu i drugu opremu za igralište, kafić i druge lokale.
Nadahnjujuće putovanje nastavlja se duž puta na kojem električni BMW i4 M50 može da pokaže svoju dinamičnost, ubrzanje i precizno upravljanje. Krivudavi put Nara Okujama prolazi preko planina Vakakusa, Kasuga i Takamodo na istoku Nare. Trasa vodi takođe Keničija Sasakavu i Imu od hrama Mizuja do planine Vakakusa, odakle je moguće posetiti prašumu Kasugajama, mesto koje je UNESCO proglasio svetskim nasleđem.
Vrh planine Vakakusa, do kojeg se može doći automobilom ili pešice, nudi spektakularni panoramski pogled na zalazak sunca iznad grada Nare. Za Sasakavu, koji voli prirodu i životinje, to je jedno od mesta gde on može da traga za novim idejama, umakne od svog gustog rasporeda ili se jednostavno isključi. Jeleni na vrhu planine, koji nisu toliko navikli na ljude kao oni u dolini, takođe su umirujući prizor. Zbog toga Sasakava često nosi kameru i slika fotografije kad god mu to svetlost dopusti.
Pogled iznad grada Nare spram zalaska sunca sa vrha planine Vakakusa jedan je od specijalnih trenutaka koje je Sasakava pomenuo i u kojima treba uživati. Trenutak koji bi mogao takođe da nadahne Imu – za stvaranje novih modnih dizajna, odlaske na nova putovanja, kao i za uživanje u životu.